GEOGRAFSKI POLOZAJ, KRATAK ISTORIJAT.

Obicno covek bude celog zivota, makar u mislima, sa svojim rodnim mestom. I kada ga zivot odnese daleko, uvek tezi da se bar na tren vrati na staze svoga detinjstva, ili da provede svoje poslednje dane bas tu gde je i ponikao. Nekako je to i logicno, jer u tim prvim danima za malu detinju misao rodno mesto je centar sveta pa cak i ceo svet.
Bas tako smo i mi, Mojsinjci, vezani za nase seoce i cini nam se da je najlepse na svetu. I nije da nije. Ono je zaista najlepse. I priroda, a i ljudi su se potrudili da se do njega moze stici sa svih strana.
Smesteno je u zapadno-moravskoj dolini, a ipak podignuto na uzvisenje, na valovito - brezuljkasti predeo, koji predstavlja, na jug okrenuta, stopala Vujna, Bukovika i I ostrice. Pripada podruciju cacanske opstine, a u proslosti se vezivalo za rudnicki okrug.
No, najlakse je ovako o Mojsinju reci sve. Krenite od velikog raskrrsca u Preljini, od romanticnog motela "Livade", ka kraljevu ibarskom magistralom. Kada izbrojite sesti kilometar stigli ste u Mojsinje. Predjite mostic koji spaja obale "Besnog potoka", odnosno recice Banje i eto vas u mojsinjskoj varosici koja ce vas docekati sa par prodavnica, kafica, pecenjara i domom kulture.
Bacite pogled ulevo kako bi ste videli kako vam sa najviseg mojsinjskog uzvisenja, svojim raskosnim razgranatim krosnjama, pozdrave salju dva visoka bora, a sirokoim, blistavim osmehom duhovni mir prosipa po vama Crkva Bogorodicinog uspenija. Uz to ce vas , sa istog tog brezuljka, zapljusnuti vesela graja razigrane decurlije koja pokazuju svoje vragolije u prostranom dvoristu mojsinjske skole.
Ako ste umorni od putovanja, napravite mali predah. Uspnite se asfaltnim putem pored groblja na brezuljak i odmorite i oko i dusu u crkvenoj [porti, u orahovom, borovom ili kestenovom hladu. Bas tu ispred crkve osvrnite se na sve cetiri strane i pustite pogledu da puca. Znam, otece vam se blagi uzdah zbog lepote koja se otvara pred vasim vidikom.
Od cekve se ka severu i istoku granaju glavni seoski putevi koji vode ka Trepci, Ostri i Donjoj Gorevnici. Od njih se racvaju putevi, putici, puteljci i stazice ka rastrkanim mojsinjskim domacinstvima. U daljini se plave Vujan, Ostrica i Bukovik.
A sada sedite na kamenu klupicu ispred crkve i pustite oko da posmatra kako Sunce, posle celodneve setnje po nebeskoj putanji, trazi oslonac na Ovcaru i Kablaru, i kako se pale prve svetiljke u Cacku, gradu koji stoji na stopalimaove dve planine.
Dole, sa druge strane, oko dva kilometra od magistrale, kroz bogatu plodnu ravnicu vijuga Zapadna Morava i razdvaja mojsinjsko od zablacskog polja. Granicu vidika zatvara pesmom opevana: "duga li je Jelica planina".
Bas takav polozaj ovogtg "pogranicnog" sumadijskog sela privlacio je ljude, a i danas privlaci kao magnetom. Otuda je jasno sto naseljavanje Mojsinja neprekidno traje od 17. veka do danasnjih dana.
Da je mojsinje bilo naseljeno hiljadama godina pre ovih nasih vremena, svedoce humke koe su pronadjene u Mojsinjskom polju u potesu Lugovi-Bent.
Pod imenom Mojsinje ovo selo se prvi put pominje u turskom defterima ( katastarskim popisima kuca i stanovnika) 1476. godine. Tada je mojsinje pripadalo smederevskom sandzaku, kadiluku Ostrvici ( Sirvidze Hisar).