Zasto ime ovog naselja MOJSINJE?

\yasto ime ovog naselja - MOJSINJE , niko zapravo, i ne zna jer nema pouzdanih i pisanih dokumenata. Posotje samo legende koje govore o tome. Koliko je u njima istine ostaje tajna.

1. legenda
MOJ SIN JE ....
Leta gospodnjeg 1389-og, sa Kosova, sa krvlju preplavljenog bojnog poprista , vracala se izranjavljena, iscrpljena i bolom oprhvana srpska vojska. Na jednom proplanku zastadose da predahnu i da se okrepe.
Zene koje cekhu svoje sinove i muzeve da se vrate iz boja . videvsi napacena lica junaka, napbircise nesto hrane u svojim skromnim domovima, napunise testije i bardake hladjanom vodicom i time darivahu hrabre srpske vitezove. U tom se, na uzanoj stazi koja je vijugala izmedju stoletnih hrastova , ukaza statista sredovecna zena , rasute kose i upalih ociju. Niz njeno lice kotrljahu se, kao kisa krupne, suze. Onaza tren zastade, zagleda se u jednog od junaka, a onda iz sveg glasa kriknu:"Sin! Moj sin je!" . Naglo potrca silinom vetra ka zbunjenom mladicu, no kada shvati da to nije njen sin, ona nastavi da hoda od jednog do drugog junaka, i dok ga ne zagleda dobro da uzvikuje: "Ovo je.... Moj sin je ovo:. Tp naizgled kliktavno uzvikivanje i nada da je pronasla sina pretocise se u naricaljku koja se sastojala samo od tri stalno ponavljane reci: "Moj sin je....moj sin je ... moj sin je ...." Cinilo se da su i razgranati hrastovi prihvatili majcinu tuzbalicu u celu noc je ponavljali.
Sutradan junaci krenuse dalje , ali se usput prisetise da im je, prislonjen uz jedan hrast , ostao barjak, bez koga se nisu hteli vratiti kuci. Staresina zapovedi da se vrate i da donesu barjak.
"A gde ce mo ga naci, gospodru?", zapitase ratnici. "Idite tamo do onog mesta gde je ona majka naricala : Moj sin je ... moj sin je ..."
Dvojica junaka brzohitro se vratise na kazano im mesto i nadjose barjak pored koga je sedela nesrecna zena sapucuci: "Moj sin je ....moj sin je..."
Vojnici tuzno pogledase, uzese barjak i krenuse ka svojim saborcima. Ona ih pogleda umrlim pogledom i prvi put izusti svoju misao do kraja: "Moj sin je junak....moj sin je ...". Vise se nista nije culo, a junaci prozvase selo po majcinim recima MOJSINJE.


2. legenda


MOJE SINJ MORE
U prastara vremena , jos kada je Mojsije zemljom hodio, i morima plovio i bozije zakone i zapovesti ljudima prenosio, danasnnja moravska dolina bila je deo velikog mora. Iz mora uzdizalo se sumovito ostrvo, danasnja Ostrica. Mojsije je plovio morem. Htede da pristane na Ostrici, ali mu se ladja nasukala na jedan greben, jer se voda naglo pocela povlaciti. Posto nista nije drugo mogao da ucini, Mojsije prekrsti stapom i rece: "povuci se moje sinje more , nek se greben sa ostrvom spoji.... nestani moje sinje....." Misao nije ni dovrsio, a more je nestalo. Tada on greben gde se ladja nasukala prozva MOJSINJE.



3. legenda.

MOJSIJINA MOLITVA
Bese sveze , suncano djurdjevdansko jutro. Majka probudi Mojsiju, svoju prelepu kcer jedinicu da ide na vodu i da , na ovo praznicno jutro, nabere lekovitog bilja.
Vedra, vesela i nasmejana Mojsija razigrano strca do potoka, umi se ledenom, bistrom vodom i krenu ka proplanku gde bejase najvise svakojaka bilja. Kretala se slobodno i neoprezno , zaboravivsi da na puteljcima i stazama vise nije bezbedno kao nekada , jer Turci zaposedose ovaj mali komad srpske zemlje.
Mojsijina veselost namah presahnu, jer se na prasnjavom drumu ukaza turski konjanik, koji kada ugleda prelepu devojku "pusti " konja u galop i ka njoj.
Mojsiji jedino uzdanje bese da se domogne sume ili da svoju cast , devojacko dostojanstvo, postenje i devicanstvo preda Turcinu. Noge je ponese ka sumi sa zeljom da utekne i sakrije se . Trcala je sto je noge nose , ali konjskom galopu nije mogla umaci. Kada se topot konjskih kopita previse priblizio Mojsija shvati da spasa nema. Klekla je rasplela svoje pletenice, prekrstila se i molitvu svevisnjem uputila: "Molim ti se, Boze . Molim te jua , rab tvoj MOjsija, otvori zemlju da propadnem, u crnoj zemljici da nestanem, da dusmaninu zemlje moje u ruke ne padnem."
I gle! U trenu kada Turcin stize do nesrecne devojke i pruzi ruku da dotakne njenu bujnu talasastu kosu, zemlja se otvori i Mojsija nestade u njenoj utrobi.
Turcin je sve to zabezeknuto posmatrao. Um mu se pomraci, glas izgubi i do kraja zivota lutase kadilukom kao izgubljen. Seljani, saznavsi sta se dogodilo, mesto gde se Mojsija stopi sa zemljom nazvase MOJSINJE.